Prvi srpski ustanak

  Prvi srpski ustanak izbio je 1804. godine, u vremenu kada je narod u Beogradskom pašaluku bio izložen neviđenoj tiraniji dahija – janičarskih vođa koji su preuzeli vlast i vladali samovoljno, bez obzira na zakon i običaje. Njihova strahovlada kulminirala je u krvavom događaju poznatom kao „Seča knezova“, kada su srpske starešine, viđeni ljudi iz naroda, bili masovno ubijeni kako bi se ugušila svaka pomisao na otpor. Upravo ta tragedija probudila je narodnu volju za borbom i slobodom. Na zboru u Orašcu, na Sretenje 1804. godine, izabran je Karađorđe Petrović za vođu ustanka, čovek poznat po hrabrosti i odlučnosti, koji je ubrzo postao simbol otpora i narodnog jedinstva. 

 Ustanak je u početku imao cilj da zbaci dahije i uspostavi red, ali je ubrzo prerastao u širu borbu protiv osmanske vlasti. Seljaci, hajduci i knezovi udružili su se u vojsku koja je, pod Karađorđevim vođstvom, pokazala izuzetnu disciplinu i organizaciju. Bitke su se nizale – od Ivankovca, preko Mišara i Deligrada, pa sve do oslobođenja Beograda 1806. godine. Srbi su prvi put posle vekova uspeli da stvore osećaj da imaju svoju zemlju, svoju vojsku i svoje vođstvo. Ustanici su organizovali narodnu skupštinu, sudove i upravu, čime je ustanak dobio i političku dimenziju – nije se radilo samo o oružanoj pobuni, već o obnovi državnosti.

Veliku ulogu u uspehu ustanka imala je i podrška Rusije, koja je u to vreme bila u ratu sa Osmanskim carstvom. Ruska pomoć u oružju, savetima i diplomatiji dala je ustanicima snagu da izdrže duže nego što bi sami mogli. Ipak, kada je Rusija 1812. godine sklopila mir s Osmanlijama, Srbija je ostala sama pred ogromnom osmanskom vojskom. U velikoj ofanzivi 1813. godine, ustanak je ugušen, a Karađorđe je morao da napusti zemlju. Mnogi ustanici su stradali, a narod je ponovo pao pod tešku vlast.

  Iako se završio porazom, Prvi srpski ustanak imao je ogroman značaj. On je pokazao da narod može da se organizuje, da se bori i da stvara temelje svoje države. Bio je to prvi korak ka oslobođenju, jer je samo dve godine kasnije izbio Drugi srpski ustanak pod vođstvom Miloša Obrenovića, koji je doveo do trajne autonomije Srbije. Prvi ustanak ostao je u narodnom sećanju kao vreme kada su se obični ljudi, vođeni idejom slobode, digli protiv moćnog carstva i pokazali da je borba za slobodu moguća. Njegova priča je priča o hrabrosti, žrtvi i upornosti, o narodu koji je odlučio da više ne trpi ropstvo i da krene putem samostalnosti.